И стигоше непријатељи Истине... латински пљачкаши и убице.. (O zlocinu papinih biskupa, fratara i placenika nad pravoslavnim monasima)

Владимир Димитријевић:  

Православље и римокатолицизам

Много пре злосрећне Флорентинске уније су горди "непогрешивци" из Рима, папе, настојали да царство православних Ромеја, Византију, потчине себи како у духовном, тако и у политичком смислу. Настојавајући на томе, они су користили слабљење државне и војне моћи ове православне тврђаве, уцењујући, поткупљујући, шаљући крижарске хорде (IV крижарски поход, на пример).

Трн у оку им је увек била монашка стена, Света Гора Атонска, чији су иноци обитавали у молитвеном тиховању, одвојени од сујете и греховности света, али Духом Божјим волећи све људе и старајући се за очување чистоте православне вере, јединог извора спасења за целокупно човечанство. Паписти су Светогорце осећали као мистичку со Православља, па су желели да Атос разоре до темеља (ако не физички, а оно духовно, намећући Светогорцима таму јереси.)

Велика борба између папства и Свете Горе водила се за време византијског императора Михаила Палеолога (1260–1282). Овај је престо отео од законитог владара Јована IV Ласкариса, кога је и ослепео. Да би избегао нове латинске походе против Цариграда, Михаило је на Лионском сабору 1274. године свечано обећао да ће примити унију, затраживши политичку и економску помоћ Запада за раслабљену Византијску империју. Године 1273. цар је послао своју делегацију у Рим, ради закључивања уније, на папском престолује седео Гргур X. Патријарх цариградски, Јосиф Исповедник, био је изричито против настојања да се спасе тело (држава), а погуби душа (Црква), и упутио је окружну посланицу клиру и верном народу упозоравајући га на погубне последице уније. Видевши да не може спречити безумног владара у његовој издајничкој намери, патријарх Јосиф се повукао у манастир, а на његово место је дошао властољубиви Јован Век. Век је на почетку и сам био против уније, али ју је касније прихватио и старао се да је, заједно са Михаилом, свим силама подупре. Он је усвојио ставове Лионског сабора о потчињавању Православља римској катедри.

Да би наметнули унију, латински војници су нахрупили у Византију, предвођени бискупима и фратрима. На путу према Цариграду, прво су ударивши на тврђаву Мајке Божје – Атонску гору, и огњем и мачем почели да шире јеретичке догмате. Мали број монаха је, због страха од смрти, унију примио; већина витезова вере је више волела мученичку кончину него одрицање од вере отаца. Они су, својом светом крвљу, победили безаконике који су дошли у име "непогрешивог" гордељивца римског.

Како су изгледали ти дани?

Како је Мати Божја помогла?

Како је вера Христова победила?

Ево неколико речи о томе.

Папистичка хорда је прво ударила на манастир Ивирон, у коме су се подвизавали грузијски иноци. Ови не само да нису хтели да приме унију, него су проклели све јеретичке новине, што је Латане толико разјарило да су старије монахе потрпали у лађицу, извезли их на море и потопили, а млађе као робове однели у Италију, свукли им монашку одећу и продали их Јеврејима. Затим су похитали у Ватопед. Од неких су сазнали да се монаси крију у околини манастира. Потражили су их и нашли. Ласкали су им, нудећи да се са њима сједине у папи, уместо у Богу, на шта им је један од монаха одговорио:

"Боље нам је да угодимо Христу него антихристу". На то су их јеретици љутито питали: "Зар ми нисмо Христови, него антихристови?" Светац им је одговорио: "Да, зато што је сваки који се противи Еванђељу Христовом антихрист, а управо вам он и помаже. Никад се нећемо присајединити вама". Због ових речи, паписти су све монахе ватопедске које су ту затекли повешали. Место где се ово десило зове се "Фурковуни", то јест "Брдо вешала".

Следећа тачка напада је био манастир Зограф, атонска светиња бугарског народа. Пре но што су кривославци дошли, Мајка Божја је житеље свете обитељи зографске на чудесан начин о томе обавестила. У манастирском винограду је, наиме, живео један стари монах, који је у својој келији редовно читао акатист Пресветој Богородици пред њеном иконом. Док је клицао Војвоткињи небеској акатисно "Радуј се!", икона проговори и рече му: "Радуј се, и ти, старче, но бежи што брже одавде, да те не снађе невоља! Иди и реци братији у манастиру да се затворе, зато што су БОГОПРОТИВНИ РИМЉАНИ (подвлачење наше, нап. аут.) насрнули иа ово Мноме благословено место, и већ су близу". Старац је питао: "Како, Владичице, да оставим Тебе, Заступницу своју?" Глас од иконе му је рекао: "Не брини за Мене, него пожури!" Старац је похитао, а икона га је, на чудесан начин, престигла, и већ је била стала над манастирска врата. Удивио се бугарски монах, и испричао братији о свему. Пошто су прославили Господа и Мати Његову, монаси су чули свог игумана, оца Тому, који их је подсетио на речи Апостола Павла о неустрашивости синова Божјих који, ако са Христом страдају, са Њим бивају и прослављени (Рим. 8, 14 – 18), предложивши храбрима да остану и приме мученички венац, а слабијима да се склоне док опасност не прође, да не би похулили на Бога, поколебавши се у вери. Тако и би: једна група побеже да се сакрије по околини, а неки остадоше са игуманом својим и затворише се у манастирску кулу, чекајући богомрске Латине.

И стигоше непријатељи Истине. Ударајући на врата, они говораху: "Отворите нам, господо, отворите!" Игуман их упита: "Не знамо вас откуда сте!" Латини наставише: "Ми смо слуге Христове и дошли смо да обратимо вас, заблуделе, на прави пут!" Свети Тома им рече: "Идите од нас ви, који чините безакоње, зато што Апостол каже: "Ако вам и анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!" (Гал. 1,8). Каквог другог учитеља ви хоћете? Другог учитеља хоће само они који очито лудују. Изложите нам своје учење и ако је од Бога, ми ћемо се сјединити са вама и примићемо вас као браћу, ако није од Бога, прођите нас се!" Тада јеретици рекоше да су од Бога и да их шаље римски папа, као глава цркве, са циљем да их обрате на праву веру – што подразумева филиоквистички додатак у "Символу", служење Литургије на бесквасном хлебу, обријано свештенство и монаштво, и сличне новотарије. Светогорски светилници папске басне не примише, иако су им Латини претили смрћу; они одлучно исповедише православну веру у Свету Тројицу, одбијајући филиоквистичку заблуду, и сведочећи да се хула на Духа Светога неће опростити ни у овом, ни у будућем веку. Рекоше им и ово: "Спаситељ је рекао да ће у мучење отићи ко саблазни једног од Његове малене браће, а како ћете се оправдати ви, који сте саблазнили сву васелену, да бисте избегли вечну муку? Који од седам богосабраних сабора рече да Дух Света исходи и од Оца и од Сина, или који од њих установи да приносимо бесквасан хлеб и стрижемо косе и браде, како ви тражите? Ти, духоборче, испуњен са седам других злих духова, у каквога нас Христа учиш да верујемо? Ти не проповедаш Еванђеље, него антихристово учење. Ми не находимо петог еванђелисту (јер у правим Еванђељима нема помена о томе да Дух Свети исходи и од Сина, нап. аут.), осим Мухамеда сараценског, претечу антихристовог, који пре ваше погубне јереси произведе плеву (лажног учења, нап.аут.). Што се тиче, пак, ваших преснохлебних мртвих жртвоприношења, то је јудејски обичај. Али ви ћете нам рећи: "Зар Христос не јеђаше, опасан и са штапом у руци, по Писму, пасху? Да, то и ми кажемо. Али он, једући пасху, исту и укиде (у таквом виду, нап. аут.), као и обрезање, и слично. После ње Он, севши са дванаесторицом ученика Својих у сионску горницу (горњу собу, нап. аут.), установи Своју Пасху. За време вечере Он узе хлеб, благослови га, преломи и раздели ученицима Својим, рекавши: "Узмите, једите, ово је Тело Моје". То је истинска тајна. Речено је: узе хлеб, то јест квасан, а не пресан, на коме ви противзаконито служите, подражавајући јерес Аполинеријеву"...

Тада јеретици, пуни беса, запалише кулу да би монаси у њој изгорели. Видевши то, ови нови духовни младићи у пећи нововавилонске папске јереси, подигоше руке своје ка небу, и помолише се овако: "Владико Господе Исусе Христе, Боже наш, Јединородни Сине и Логосе Божји, Који Си као непорочно Јагње Себе дао на заклање за род људски! Ти, Господе, Који си излио пречисту Крв Своју за Своју Цркву и рекао да јој ни врата паклена неће одолети, заштити Цркву Своју од вукова који је уништавају. Умножи, Господе, наслеђе Своје по свој васелени, од једног краја земље до другог. Земаљски удео Своје Пречисте Матере заувек сачувај непобедивим и неодоливим; оне који у њему живе, освештај, прослави са Собом и помилуј их; жилишта светих Твојих подигни на славу Твоју н за наш спомен. Прими ову молитву из уста наших као добромирисно кађење и погледај милостиво на нас, као што си погледао на Авраамову жртву и Јосафатово жртвоприношење, јер си благ и човекољубив". Кад окончаше молитву, са небеса дође глас: "Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима!" Од тог гласа мучитељи се уплашише, али, хулитељи на Духа Светога, не покајаше се и не обратише Христу Богу, него наставише да злочине, У Зографу тада пострада двадесет шест мученика Христових, од којих су четири била световна лица (њихова имена нису сачувана.) Имена монаха су: Тома, Варсануфије, Кирил, Михеј, Симон, Иларион, Јаков, Јов, Кипријан, Сава, Јаков, Мартинијан, Козма, Сергије, Мина, Јосиф, Јоаникије, Павле, Антоније, Јефтимије, Доментијан и Партеније.

Затим Латини кренуше према монашком средишту Кареји, пљачкајући и убијајући. У Кареји ухватише свечасног Протоса, и после дугог мучења га обесише на месту званом Халкос.

Следио је јуриш на Ксиропотам. Тамошњи монаси се уплашише јеретика – убица, и примише их, примивши део опљачканог блага светогорског на поклон од папоманијака. Затим почеше да служе службу, и кад произнеше молитву: "За нашег архиепископа римског и благочестивог цара!", Господ посла страшан земљотрес, који на месту поби многе Латине и разори храм и зграде обитељи. Видевши то, јеретици се уплашише и побегоше, а ксиропотамски монаси покајнички вапијаху и плакаху. Молећи Бога да им опрости, они лутаху по Светој Гори као птице без гнезда. Тада у Ксиропотаму престаде и чудо од једне биљке која је расла у подножју Светог Престола у храму Светих Четрдесет Мученика, доносећи четрдесет лековитих плодова, који исцељиваху сваку немоћ и слабост код људи који су их са вером кушали. Престаде чудо због безакоња људских, и ђаво се овоме веома радоваше.

Кад Латани одоше, крв мученичка заблиста свом лепотом, и молитве новопострадалих оборише унију, у чему учествоваше и Свети краљ србски Милутин, који се храбро борио против Михаила Палеолога и папиних крижара, штитећи Православље. Злосрећни унијата Михаил умре, ни не дочекавши да се сукоби са војском Светог Милутина. Испустио је душу као пас, неприсаједињен папској лаж–цркви, а самог себе одлучивши од Источне. Због народног негодовања, син његов, Андроник Палеолог, не сахрани га са царским почастима, а супруга Теодора издаде указ којим се коначно одбацује унија и осуђују унијатски патријарх Век и његови следбеници Мелитиније и Метохит. Тако Црква поново победи анти–цркву, и сви се радоваху.

Векови су пролазили, и дошло је XX, крвави век, век лудила и мрака у душама и историји. У том веку се појавише нови унијати – екуменисти, који поново почеше да шурују са папистима. И опет се Света Гора успротиви, и одоле многим искушењима и лажима духовним, који се под видом "љубави" нуђаху као лек за "хришћанске поделе", а у ствари беху духовни отров јереси. Када је цариградски патријарх Мелетије (Метаксакис) уводио новачења, какво је нови, папски календар, Светогорци су се побунили, и остали, до дана данашњег, на православном календару, када су патријарси Атинагора и Димитрије хитали у загрљај папи, Света Гора је одбијала да учествује у том безакоњу. И данас је, упркос све већим тешкоћама због притиска црквених и државних власти, глас Свете Горе је антиекуменистички и светопредањски. Када су, на скупу у либанском месту Баламанду 1993. године, неке од православних Патријаршија признале благодатност папистичких сакрамента, Атос је одбацио такво признавање, сведочећи да остаје доследан Светом Фотију Цариградском, Светом Марку Ефском и другим витезовима Православља. Чињеница је, међутим, да на Светој Гори има и оних који екуменизам подржавају, па су нова искушење свагда могућа. Светогорци се, пак, они прави, приликом избора између Истине и компромиса, који у Православљу значи издају, увек руководе немогућношћу служења Господа и Ваалу, Христу и мамону; колебљиви, нажалост, мисле да је и једно и друго, из овог или оног разлога, пожељно и могуће.

Наш живот се проверава вечношћу; она га потврђује и признаје или одбацује, суочавајући свачије присуство на земљи са лицем Ваплоћене Истине, Христа Бога. Сваки светогорски пут, и пут верности Предању и пут богоодступништва, имали су своје почетке у доба Михаила Палеолога, а вечна исходишта њихова показују се и до дана данашњег. Монаси који су отпали од православне вере и служили са Латинима, после зле смрти, били су сахрањени у близини Велике Лавре. Како казују очевидци, њихова тела у подземној пештери леже до дана данашњег, неиструлела и црна као угаљ, а лица су им добила ужасан, демонолик изглед. Што се тиче мученика Христових, и њихова је борба ознаменована, да сви виде и знају како Господ прославља оне који прослављају Њега, Пречистога. На оном месту где је некад била кула у којој су пострадали мученици зографски, и где је, у пепелу, остала цела икона Мајке Божје "Веснице" (која се јавила зографском старцу – виноградару), монаси су решили да подигну споменик. То је учињено 1873. године. Требало га је освештати на дан њихове мученичке кончине. Када је отпочело свеноћно бденије уочи празника, ноћ је била без месеца и звезда, веома тиха. Око поноћи читано је, у храму, "Житије и страдање светих зографских мученика"; тада се над храмом неочекивано појавио огњени стуб. Он је обасјавао манастир таквом светлошћу да су се у порти могли на тлу видети чак и најситнији предмети. Над црквом је овај стуб стајао три-четири минута, а затим се преместио и стао понад споменика. Онда се подигао и постао сличан венцу који је увенчавао одозго место мучеништва зографских инока, као и споменик. Појава је трајала око петнаест минута, и уочили су је не само домаћини монаси, него и многобројни гости зографске светиње.

Једна од најсуштаственијих порука Свете Горе кад је у питању папска јерес налази се у службама чудотворној икони Мајке Божје "Веснице" и преподобномученицима зографским. Да ослушнемо мало ту поруку, бескрајно важну и нама данас.

Из службе чудотворној икони стиже оваква реч Божја: "Зашто Латини, као некада фарисеји, проходите море и копно, и настојите да својој заблуди друге људе научите, да их, по речи Христовој, учинити синовима пакла горима од вас: довољна вам је ваша пропаст, коју ћете неизбежно наследити, ако се заблуде своје не одрекнете, и ако сада са нама чудесна дела Богоматере, преко њене иконе "Веснице" јављена, не прославите". У канону Богородици (из ове службе) римским јеретицима се поручује и ово: "Чујте, Латини, и постидите се: кад би учење ваше били право и ревност ваша за веру Христову богоугодна, не би вас Царица Небеска преко иконе Своје непријатељима Сина Свога назвала". Из стихире на литији у служби преподобномученицима зографским богонадахнута уста призивају помоћ Божју кроз заступништво храбрих монаха атонских: "Весели се данас Црква Христова, блистајући благодаћу верио слави знаменита обитељ зографска, преко славног спомена двадесет шесторице преподобно страдалних отаца: ови трпељиве душе своје за побожност положише, тела огњеном сажежењу предадоше, да сачувају веру предату од Отаца. Тако изобличивши најпокваренију прелест папослужитеља, постадоше најдостојнији утешитељи обитељи, верне утврдивши да пребивају у побожности и ову обитељ нашу освештавајући, моле се за душе наше". И још: "Силом догмата, мудри, латинско злоречје прво одбацисте: стога од њих огњем сажежени бисте и као жртве Господу принесосте се усрдно, са ангелским хоровима ликујући сада, вечноспомињани". У величанију Богородици "Весници" каже се: "Величамо Те, Пречиста Богородице Дјево, и поштујемо свету икону Твоју, којом си заблуду Латина изобличила, а нас у Православљу утврдила јеси". У канону Боговладичици чују се овакви молитвени уздаси: "Као лађицу на пучини, тако и Цркву Сина Твојега, Владичице, љуља бура разних јереси: стога не допусти, Царице, да потоне у животном мору; него је управи у тихо пристаниште вечнога спасења, многомоћним Твојим молитвама Богу"; као и: "Припадајући Светој Икони Твојој, Дјево, вапијемо ти од сакрушена срца: не допусти нам да паднемо у мреже јеретичке, Госпођо свемилостива, него нас укрепи да до краја живота у Православљу останемо".

На крају, молећи Богомајчицу да нам помогне да одолимо искушењима, доносимо молитву пред иконом Њеном – "Весницом":

О, Пресвета Дјево, Мати Христа Бога нашега, Небеса и земље Царице, почуј многоболни уздисај душа наших, и почуј нас који смо у тешким околностима. Као што си некада Гору Атонску од налета Латина избавила, тако и сада обитељ нашу од непријатеља Сина Твога заштити. Помози нам да. светоотачку православну веру до краја дана наших сачувамо, и учини нас припадницима маленог стада Христовога на крају. Немамо друге помоћи и другог заступништва, осим Тебе, о Богомати. Осени нас сведржитељским покровом Твојим, и уразуми нас о томе како нам приличи да се оградимо од непријатеља свете православне вере, који као вуци у овчијој кожи на нас иду. Удостоји нас, Владичице, непоколебиво да пребивамо до смрти у свецелом послушању Светој Цркви и да се без осуде причешћујемо Божанственим и Животворним Христовим Тајнама. Помени слуге Твоје, и не презири сузе и уздахе наше. Обрадуј нас добротом милости Твоје, да Те са благодарношћу као Помоћницу нађемо, и да се удостојимо да у дан Суда непостиђено станемо са десне стране Сина Твога и Бога нашега, славећи Га са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим и Животворним Духом Његовим, сада, свагда и увек и у векове векова. Амин.


http://www.borbazaveru.info
     

 

Екуменизам је замка

Александар Каломирос: Екуменизам - последња и најлукавија замка коју је ђаво припремио човечанству

Екуменизам - уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести

До почетка нашег достојног дивљења века, Православни су веровали у Православље, инославни у своју јерес, безбожници у свој атеизам и сваки се трудио да убеди другога да он поседује истину! Људи су веровали у истину и борили су се за њу – па чак и они, који нису знали Истину. Страшна апостасија данашње епохе уопште није проузрокована тиме што се наш свет испунио јеретицима и безбожницима, који без обзира на њихову бројност, у благочестивим људима могу само да утврде веру. Апостасија има свој корен у томе што су данас људи престали да верују у Истину, престали су веровати да Истина постоји и да треба да чинимо напоре ради борбе за Њу.

Јеретик убеђен у своју јерес данас је већ постао реткост, а такође и безбожници идеалисти, убеђени у свој атеизам – што је благословена појава за нашу епоху мада се то чини чудним. Савремени људи изгубили су сваку увереност у било шта. За њих је све релативно, све је стављено под сумњу и неодређеност. За њих нема ништа за шта би требало да се боре, шта би требало да штите, осим њиховог сопственог благостања у овом пролазном животу. У таквом свету безбожник или убеђени јеретик – је као острво живота у сред океана смрти, зато што њихова убеђеност сведочи о стремљењу ка истини, и мада је та њихова убеђеност неразумна, нејасна и страсна, она при свему томе показује да још увек нису срушени сви мостови који, повезују душу са Богом, који и јесте сама Иситина, мада људи то и не знају и не признају.

И тако, људи нашег века верују само у сопствено благостање. За такво благостање неопходан је миран јавни живот, те је такође неопходна сарадња да би се обезбедили материјалним благима. Да би се то остварило у животу, све границе треба да буду порушене, све религије треба да се уједине, а такође и све идеологије и сви народи. Све што може да буде разлог за ратове, борбе, противречења у ставовима и мислима – треба да ишчезне. Политика „сажитељства“, идеја уједињене Европе, масонски синкретизам,[1] екуменизам, очекивање свесветске државе – све су то изрази неутољивог стремљења човека ка таквом благостању које ништа не би могло да наруши.

Учење екуменизма састоји се у томе, да Истине нема нигде. Оно је уништење надања, која су одвајкада живела у срцима људи. Оно је одрицање Истине и њена замена човечијим и људским Истинама и уступцима које треба да чине једни другима ради опште користи.

Екуменизам је последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини. Он помрачује смисао Православља и уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести. Уместо љубави према јеретику – љубав према његовој јереси.

 Одломак из књиге Александра Каломироса "THE TOUCHSTONE"  (Chios, 1976.)

________________

[1] Синкретизам је грчка реч, која у преводу на српски значи „подобан Криту“. У древности Крићане је карактерисало то да су се у време опасности уједињавали, остављајући по страни све политичке и религиозне несугласице. У данашње време реч „синкретизам“ употребљава се ради означавања безразличне помешаности противречних и неусагласивих, религија, концепција, идеологија, појмова схватања.

Екуменисти у Паризу оживљавали „дух Асизија“

Екуменисти у Паризу оживљавали „дух Асизија“         
Monday, 31 October 2011

У Паризу, на тргу Трокадеро, одржан је 27. октобара међурелигијски „Сусрет за мир“, који је организовала Римокатоличка црква, конкретно – екуменистичка „Заједница св. Егидија“. Сусрет је био посвећен 25. годишњици „Молитве за мир“ у Асизију и имао је за циљ да „оживи“ „дух Асизија“.


Православну епископску конференцију Француске на овом скупу пацифиста и екумениста, представљао је епископ Нестор (Сиротенко). Међу учесницима су били римокатолици, православни, јудаисти, муслимани, будисти, председник Протестантске федерације Француске Клод Бати, главни рабин Француске Жил Берхејм, Ануар Кбибеч, генерални секретар Савеза француских муслимана, Оливие Ванг–Џен, председник Будистичког савеза Француске.

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/4098/33/

О БРАКУ И ВАСПИТАВАЊУ ДЕЦЕ

 Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом.

Свети Јован Златоуст (38,539)

***

А они који се жене и удају, дужни су да у ту заједницу ступају уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не због похоте. Нека све буде у славу Божју.

Свештеномученик Игњатије Богоносац (113,598)

***

Ако већ сам брак мора бити освештан окриљем и благословом свештеничким, како онда може бити брака тамо где нема сагласности вере?

Свети Амвросије Медиолански (113,598)

***

Ви, на које је у овом животу частан брак ставио своје окове, размислите о томе, како бисте унели што више плодова у житнице небеске.

 Свети Григорије Богослов (14,362)

***

Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извора, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима. (42,182)

Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско.

Свети Јован Златоуст (41,782)

***

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.

Свети Григорије Богослов (15,60)

***

Ти, који си изабрао заједнички живот са женом, немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза, јер си одабрао да обитаваш усред замки и власти отпадничких сила (демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђелских догмата.

Свети Василије Велики (8,39)

***

Брак, мада добар, у најбољем случају једино што не скрнави онога који у њему живи. Али, сам по себи, он није у стању да обезбеди светост.

Свети Јован Златоусти (35,320)

***

Вријеме је прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају (1.Кор.7,29)  писао је Апостол, али не са жељом да одврати од законитог супружништва, већ од разузданог сладострашћа. Он је указао и на брзо окончање времена: ако, каже он, живот брзо пролази, не треба се страствено везивати за њега као да је непролазан.

Преподобни Исидор Пелусиот (50,233)

***

Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја  човек. Међутим, човек још није имао помоћника сличног себи. Тада је премудра Реч извршила велико чудо  оног који је створен да буде надзорник света  то јест, мој корен и моје семе разноликог живота  разделила је на два дела и силином и животворном руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом.

 Свети Григорије Богослов (15,53)

***

Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. (38,418)

Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.

Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. (38,422)

Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост, тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.

Свети Јован Златоуст (37,232)

***

Повезани оковима супружништва, ми смо једни другима и руке и ноге и слух. Супружништво и слабога чини двоструко јачим... Заједничке бриге супружника олакшавају им жалост, заједничке радости усхићују обоје. Једнодушним супружницима је и богатство угодније, а у немаштини им је једнодушје угодније од богатства. Њима супружнички окови служе као извор целомудрености и жеља, као печат преко потребне привржености.

Свети Григорије Богослов (15,59)

***

Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може привлачити супружнике двадесетак  тридесетак дана, да би потом изгубила сву своју моћ и, показавши рђаве особине супружника, уништила љубав. (37,232)

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.

Свети Јован Златоуст (42,441)

***

Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост, а друге ће навести да им завиде.

Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином  јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица.

Колико је та веза света и нераскидива, сведочи и апостол Павле: Жена није господар од својег тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена (1.Кор.7,4).

На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово велика; аја вам говорим за Христа и Цркву (Еф.5,32). Црква се нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико знамење вечног јединства Христа и Цркве.

Платон, Митрополит Московски (106,194-197)

***

Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме... праобраз Васкрсења. (38,162)

И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.

Свети Јован Златоуст (46,112)

***

 Ко хоће да добро васпита децу, он их васпитава у строгости и раду, да би, истичући се знањем и владањем, временом могли убрати плодове свога труда. (49,139)

У сваком узрасту, око деце има разних брига и страховања, има много труда. Преподобни Нил Синајски (35,42)

***

 Блажен је онај који богоугодно васпитава децу.

Преподобни Јефрем Сирин (26,146)

***

Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех.

Свети Василије Велики (8,112)

***

Небрига о деци  највећи је од свих грехова и он доводи до крајњег безбожништва. (35,82)

Младе људе не треба застрашивати онда кад већ одрасту;
њих треба васпитавати и усмеравати још од детињства. На тај начин ни касније неће бити потребе за претњама. (35,117)

Бога не можемо обманути. Онај Који испитује срца све разоткрива и ставља пред нас одговорност за дечије спасење. (35,124)

Добро васпитање не састоји се у томе да најпре дозволимо пороцима да се развију па да се онда трудимо да их уклонимо. Потребно је предузети све мере да би се наша природа учинила неприступачном за пороке. (35,118)

Ако си ти добро васпитао свог сина, а он свог, а овај опет свог, онда је то као неки низ ваљаних живота који свој почетак и корен имају у теби и доносе ти плодове твог старања за потомство. (37,340)

Учићемо нашу децу тако... да врлину претпостављају свему осталом и да изобиље богатства сматрају ништавним. (38,718)

Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти. (35,111)

То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву васељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занемарујемо, што се показује као крајње безумље. (37,336)

За нас нема оправдања ако су наша деца развратна... (35,87)

Када би очеви темељно васпитавали своју децу, не би било ни судова ни казни. (37,340)

Нећемо се старати да стекнемо богатство и оставимо га деци; поучаваћемо их врлинама и тражити за њих благослов Божји, јер је управо то највеће, неизрециво благо и непропадљиво богатство које сваким даном доноси све више дарова. (38,712)

Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; ношење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање. (38,781)

Ако деца коју си породио добију од тебе потребне поуке и твојим старањем буду одгајена у врлини, онда ће то бити темељ и почетак твог спасења, тако да ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити и велику награду за њихово васпитавање. (38,783)

У нежном (дечијем) узрасту  детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима. (35,22)

Желиш ли да син твој буде послушан? Онда га од детињства васпитавај строго. Немој мислити да ће му читање Божанског Писма бити сувишно. (45,185)

Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији. (42,186)

Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце, гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове. (46,721)

Као што нико не може рачунати на оправдање и попустљивост због сопствених грехова, исто тако ни родитељи неће имати оправдања за грехове своје деце. (46,720)

Коров је лакше ишчупати пре него што ојача, па се тако треба старати да и страсти, на које се не обраћа пажња, не ојачају и не постану неискорењиве.

Свети Јован Златоуст (46,719)

***

Ако родитељи не показују дужно старање о деци, не поучавају их разумно и не указују на добра правила, онда ће се душе дечије тражити из њихових руку.

Преподобни Симеон Нови Богослов (60,93)

http://borbazaveru.info/content/view/1521/9/

Апокалиптичка будућност Српске Православне Цркве?

Томислав Кресовић,  публициста и

Вељко Ђурић Мишина, др историјских наука

Српска православна црква у огледалу Европске Уније

 Имајући у виду збивања у државама чланицама Европске Уније која се односе на верске заједнице, а схватајући да нас актуелни политички режим гура у ту „Европу“, дозвољавамо себи мало слободе да кажемо о томе шта је нама Србима намењено када је у питању наше Светосавље. Оно што следи су само наша размишљања заснована на савременим догађајима. Не дао Бог да се она остваре!

Србија на путу ка статусу у Европској Унији у наредној деценији суочиће се са неколико крупних и историјских питања. Прво питање је везано за духовну слободу, права и организацију Српске православне цркве.

Концепција садашње Европске Уније не може да прихвати Српску православну цркву онакву каква је данас поготову због њеног утицаја на народ. Зато ће Српска православна црква бити доведена на руб историјске провалије. Гурање преко руба је предвиђено за политичку олигархију састављену од представника Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије.

Први захтев биће уперен ка изједначавању Српске православне цркве и свих осталих признатих верских заједница са верским сектама и покретима. Како је Српство готово изједначено са Светосављем, српском варијантом православног хришћанства, оно ће се дробити на разне начине: У БЈРМакедонији и Словенији Срба нема, у Хрватској су око 3 одсто од укупног становништва, Србији је отето Косово и Метохија а остатак је под меком окупацијом.

Мондијализација и екуменизација су метод за уклапање у римокатоличко-протестантски систем, који је сасвим супротан од православног односно од Светосавског. Стратегија духовног унијаћења Српства реализоваће се преко промена канонских вредности у литургијском и јавном наступу Српске православне цркве под диктатом државне власти. Мада је Свети архијерејски сабор одбацио промену вековних свештенослужби, поједини архијереји се тога не придржавају. Тако су литургијске промене довеле до великих ломова међу свештенослужитељима и верном народу какви се не памте од Светога Саве. Друга фаза је регионализација. Она је већ почела оснивањем такозваних Епископских савета и проглашењем Православне цркве у Црној Гори. Најаве о промени Устава Српске православне цркве би требале да успоставе митрополитански систем, организацију која је карактеристична за прве векове хришћанства. Митрополитански систем разбиће Светосавску цркву регионализацијом то јест стварањем помесних заједница у новоформираним државама на територијама бивше Југославије. Те нове „Цркве“ неће имети у свом називу префикс Српска! Па ни у Србији!

Практична политика Европске Уније ускоро ће захтевати признање геј и лезбо популације у оквиру Српске православне цркве на начин како се инструметализује та популација у римокатоличким државама попут Шпаније и Француске и скорашњем притиску на Италију. Европска политика захтева да се у оквиру наше Цркве признају хомосексуални бракови и право усвајања деце тих заједница. Такав удар на Римокатоличку цркву као некадашњој темељној вертикали Европске Уније пренеће се и на православне државе Бугарску, Румунију и Грчку, као темељ људских и мањинских права. Европска Унија све више тежи једној духовној идеји идеологије „New age“ односно слободи исповести свих религија без доминације и канонских ограничења.

Србија ће се притискати да се црквено „дроби“ и на тај начин умањи не само утицај Српске православне цркве већ да се ослаби  духовно и национално српски народ „по дубини“ у наредних дест година.

Преко политичких институција и партија вршиће се велики притиска на Српску православну цркву да омекша према хомосексуалној групацији и да је прихвати као део друштвене реалности са правом да се геј популације изјашњавају као припадници православља уз интегралне полне слободе. Интенција моћних, пре свега геј политичких олигархија у Европској Унији, је да се та популација инструметализује у политичким партијама где ће деловати као неформале лоби групе, а онда да се формирају самостално партије хомосексуалаца које ће легитимно учествовати на изборима (у оквиру неке коалиције) и бити заступљене у парламенту Србије као посланички клуб. Евидентно је да ће геј популације свој утицај видети преко партије ЛДП Чедомира Јовановића али и других водећих партија које буду имале подршку у врху естаблишмента Европске Уније, пре свега у Немачкој, Француској, Шпанији, Италији. Ни Социјалистичка патрија Србије не заостаје у том погледу. Зар у врху те странке не седе активисти такозване „геј стрејт алијансе“, зар смо заборавили на речи министарке здравља и министра просвете о хомосексуалцима...

Дух Европске Уније из сфере економије прешао је у политичку сферу. На крају ће се формирати три центра. Први центар је Брисел као админстративна структура, други је Берлин као центар немачких интереса и трећи је Ватикан.

Ватикански центар би требало да обједињује и спаја све хришћанске заједнице и води дијалог са православним црквама, пре свега са Цариградском патријаршијом, потом Румунском и Бугарском уз истовремени притисак на Српску и њено Светосавље. Далеки циљ је удар на Руску православну цркву на више фронтова, на пример посредставом унијатских заједница у Украјини, Белорусији и Русији и финасирањем група отпадника.

Државни врх Србије у периоду од наредних десет година вршиће јак притиска на Српску православну цркву да подржи принципе укључивања Србије у Европску Унију рачунајући и низ непринципијелних „толеранција“ кроз које мора или треба да прође Српска православна црква: регионализација Цркве, признавање хомосексуалне полулације, активна политика у духовној глобализацији. Да ти притисци већ постоје потврђују изјава Ивице Дачића на степеницама Саборне цркве у Београду речена после беседе патријарха Иринеја у том храму, наводног финансијског скандала у Архиепископији београдско-карловачкој, Томислава Николића о равноправности Српске православне цркве и полицијске владине организације „Црногорска православна црква“ са Цетиња...

Не дао Бог да буде овако!

http://borbazaveru.info/content/view/5532/37/

Ekumenizam u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi

Buducjnost Srpske Pravoslavne Crkve??

Ladno i ovo postoji!! Pa ljudi moji kuda ide ovaj svet?

Living together is the Future.. A cija buducnost? pederska buducnost?

Nebuloza nebuloza ne-bu-lo-za!!

Evro-Crkvene integracije
U BOJAMA DUGE! Svako malo da napravi neki kompromiscic da budemo jedno.. A kad se smesaju dugine boje dobije se boja govneta (to svi znamo iz likovnog).. Ima li koga da nas upozori da bi i nasa srpska crkva mogla da se opasno zasere ukoliko udje u ovakvu zajednicu?

Vidis ti cuda.. Na sajtu SPC nigde ovih slika.. A neki drugi "vazni" dogadjaji do detalja.. Zar to nije malko licemerno? Eda su nam pokazali sve ovo verujem da bi se dobar deo srba uzbunio ili makar uznemirio.. Sve je predsravljeno pod maskom tolerancije i medjusobne ljubavi svih naroda i narodnosti.. Pa cekaj malo, zar to isto nije radio i tito?

neopagansko zrtvoprinosenje...

isti takav golub mira je leteo i u Sarajevu od 9 do 11 septembra 2012! Prosto neverovatno kolko su slicni simboli ekumenizma i pederske sekte!

Gle gospodju u stavu "mirno".. Ona to dozivljava krajnje svecano.. reklo bi se pionirski.. samo joj fali crvena marama .. Uocimo na vrhu stilski uokvirenu luciferovu baklju.. uokvirenu gvozdenim crnim bezivotnim grancicama.. odvratno..

Gle kako se samo ovaj dole levo u cosku slike smeska.. smeska se sto srpski vladika cini bezakonje! Oj sramote i bruke nevidjene!

Znaci, posto nam je vladika dao primer sad i mi mozemo da prizivamo duhove? Mozemo da idemo kod magova gatara i vracara.. posto je living tugeder fjucher?????????

Nehru i Gandi :) Da nije komicno bilo bi tragicno!!

Ako nastavimo sa evro-crkvenim integracijama definitivno postajemo pederi!

masovne halucinacije globalnih razmera..

TOOOO MISKOOO! OZEZI!!!!

Oj Srbijo crno ti se pise: Vladika ti ubajao!

U narodu se nesrecom smatra kad se Pop uvati u kolo da igra.. A ovo? A sta kad Vladika prinese zrtvu sotoni?

Irinej Bulovic prinosi zrtvu sotoni

РОЛИНГСТОНСИ И ЛУЦИФЕРИЈАНСКО ВИТЕШТВО

Владимир Димитријевић (Пут за Нигдину) Оснивач групе "Rolling Stones" био је млади и бунтовни гитариста Брајен Џоунс, који је, пре пунолетства, већ имао ванбрачне деце. Било је то 1962. године. Око њега су се окупили Мик Џегер (вокал), Кит Ричардс (гитара), Дик Тејлор (бас), Јан Стјуарт (клавијатуре) и Мик Ајвори (бубњеви). Џегер и Ричардс су били добри другари, иначе веома стидљиви и повучени. Мик се стидео да пева чак и пред рођеном мајком, а Ричардс, који је прву гитару добио у петнаестој години, није свирао пред пријатељима. Бенд је добио име по песми чувеног блуз мајстора Мадија Вотерса ("Rolling Stone Blues" ). Ускоро је, уместо Дика Тејлора, на место бас гитаристе дошао Бил Вајмен, а бубњар је постао Чарли Вотс. Бенд је живео прилично лоше и без наде на успех све док нису снимили свој први сингл "Come On" који их је представио као жестоке рок момке, у односу на које су "Битлси" деловали као безазлени дечаци из комшилука. Почели су многобројни концерти и још чешћи изгреди на концертима, после којих су њихови фанови били хапшени и привођени. Председник британског Удружења фризера нудио је бенду бесплатно шишање, а произвођачи шампона су Џегера опомињали због масне косе. "British Airways" је одбијао да их вози. Концерт у Белфасту је прекинут због хистерије у публици, париска "Олимпија" била је демолирана... Енглески парламент је расправљао о омоту њихове друге плоче... Бежали су од својих симпатизера и симпатизерки... Певали су и у комунистичкој Варшави, у којој је дошло до жестоког сукоба "народне милиције" и младих. Бенд се сликао у женској одећи. Године 1967. Ричардс и Џегер су ухапшени због поседовања наркотика (таблете и марихуана), али су у Лондону избили нереди међу младима који су тражили да славни рокери буду одмах пуштени. Бранио их је чак и "Times", после чега су добили само условну казну. Брајан Џоунс је због поседовања дроге често хапшен и, уз кауције, стално ослобађан, да би од последица свог начина живота умро почетком јула 1969. У Хајд парку је одржан спомен-концерт на коме је Џегер рецитовао Шелијеве стихове, а из кутија је пуштено три хиљаде лептира. За то време настајале су песме које су обележиле историју рока: "I Can't Get No Satisfaction", "Jumping Jack Flash" , "Paint It Black" , "Honky Tonky Woman"... Седамдесетих су изашли албуми "Sticky Fin -gers" и "Exile On Main Street" , а нова музика је била својеврсна пропаганда њиховог хедонистичког стила живота. Појавила се и песма "Сестра Морфина" која је прослављала "вештачке рајеве" у које се стиже путем хемије. Турнеја у САД 1972. године била је турнеја рок тријумфа. Иван Ивачковић каже да је на њој "алкохол текао у потоцима, дроге је било где год да се окренете, а обожаватељке... грозничаво су чекале да ухвате онај Џегеров поглед који води у кревет..." Седамдесетих, бенд је ушао у естаблишмент. Постали су славнији од филмских звезда. Скандали су се наставили: Џегер у Риму удара новинара који поставља "глупа питања", Ричардс гитаром гађа власника клуба "Марки" и бива привођен у Бостону због вређања полицајаца, итд. Године 1977. канадска полиција ухапсила је Ричардса због препродаје хероина. Мислило се да ће добити доживотну робију али није. Оставио је дрогу и наставио да свира. Појавили су се албуми "Some Girls" , "Tatoo You", и "Steel Wheels" , а концерти су и даље били распродати. Турнеје бенда сматрају се врхунским обрасцима рок професионализма. Само на турнеји поводом албума "Voodoo Lounge" пратило их је 450 људи из организације, а коришћено је 310 звучника и 1500 рефлектора. Деведесете су познате по албумима "Voodoo Lounge", и "Bridges to Babylon"... Године 2005. појавио си њихов нови албум " А Bigeer Bang", после кога је уследила турнеја на којој су зарадили 437 милиона долара, највише у каријери. На концерту у Хелсинкију Кит Ричардс је, мртав пијан, два пута падао на бини, а једном га је Мик Џегер спречио да не падне у публику. ("Вечерње новости", 6. август 2007.) Иван Ивачковић о Џегеру, о Ричардсу и њиховим преображајима вели: "Први је најпре победио младалачки стид, потом постао суперстар без премца и ултимативни објекат многих женских, па и мушких, фантазија, да би данас, задржавши јединствену заводничку репутацију, представљао модел за строге и конзервативне очеве. Други је изашао на крај са својом повученошћу, постао тежак хероински зависник који је губио свест усред сопствених реченица или соло деоница на концертима, да би се дефинитивно очистио од дроге, оставши непредвидљив до те мере да за време интервјуа изненада вади нож и свом снагом га забада усто, објашњавајући да 'човек мора увек бити спреман'." Ивачковић "Стоунсе" сматра "дисциплинованим хедонистима". Толико што се тиче "званичне верзије". Дионис се вратио Први озбиљан траг наличја феномена "Камења које се котрља" уочен је на америчком концерту у Алтамонту, 6. децембра 1969. године. Овај концерт је био нека врста пандана већ чувеном Вудстоку, и на њему су се такође окупиле озбиљне групе (пре "Стоунса" наступао је, рецимо, "Џеферсон Ерплејн"). Требало је да ред одржава моторизована банда "Анђела пакла". Међутим, "Анђели" су брзо дошли у сукоб са публиком. Туче су избијале сваки час, а свирка је прекидана. "Стоунси" су се појавили предвече, и почели да свирају своју познату песму "Наклоност према ђаволу" (или "Симпатија за ђавола") монолог самог сатане који се хвали својим делима у историји - почев од наговарања Пилата да осуди Христа до убиства царске породице Романова. Џегер је неколико пута покушавао да отпева песму и прекидао, гледајући крваве обрачуне између фанова бенда и "Анђела" у црним кожним јакнама. Позивао је све да се смире, подсећао да је на другим концертима било "супер", а у једном тренутку чак нервозно узвикнуо: "Увек се нешто забавно збива кад почнемо ову нумеру." Али ништа није било забавно: "Анђели пакла" су убили црнопутог младића Мередита Хантера, и тако крвљу запечатили "Наклоност према ђаволу" (убиство је снимљено и може се видети у документарцу "Gimme Shelter"). Не схватајући шта се збило, Џегер и Ричардс настављају да свирају, прво "Under My Thumb" ("Под мојом влашћу"), а затим "Street Fighting Man" ("Улични борац")... Касније је Ричардс изјављивао да они нису ништа криви, и да је таква била 1969. у Америци (те године је хипи револуционар Чарлс Менсон, са својом бандом, убио трудну жену Романа Поланског, Шерон Тејт, и извршио покољ гостију у кући Поланских). Међутим, Џери Гарсија из "Грејтфул Деда" био је отворенији: "Све је то покренула музика... Схватио сам то када су "Стоунси" свирали, а у публици је почела туча; они су свирали 'Наклоност према ђаволу', и тада сам схватио да је требало да знам. Знате, не можете једноставно то да ослободите, а да се у неком тренутку не окрене против вас..." У студији "Еликсир и камен" Мајкл Бејџент и Ричард Ли покушали су да истраже историју магије и окултизма и њихов однос према култури. Говорећи о савременој музици и тумачећи збивања на алтамонтском концерту, они су записали: "Према подацима из његове биографије, Кит Ричардс је у Алтамонту био под жестоким утицајем LSD-ја, кокаина, опијума и канабиса. Без обзира да ли је то истина или није, и код њега, као и код осталих чланова бенда, адреналин је дефинитивно био врло висок. У том 'узбуђеном' стању, сви су они упадљиво изводили ЧИН РИТУАЛНЕ ШАМАНИСТИЧКЕ МАГИЈЕ (подвукао В.Д.), при којем је бина служила као пандан чаробњаковом магичном кругу -периметру из којег се изводи призивање." Још су Платон, Аристотел и Конфучије знали за утицај музике на људско понашање. Платон је говорио да човек који се васпитава гимнастиком, без музике, постаје грубијан,а музиком без гимнастике - мекушац; и он и његов ученик из Стагире су поимали колико су опасни дивљи, раздешени ритмови праћени страственим и узнемиравајућим мелодијама. Конфучије је сматрао да реформу једне државе треба почети од реформе музике... Рокенрол је од настанка био музика која је покретала праву дионисијску помаму. А Дионис, пагански бог вина и разузданог весеља, подстицао је мушкарце и жене на напијање, плес и оргије, да би његове пратиље, Менаде, на крају биле спремне да растргну оног ко одбије да им се прикључи (тако је растргнут Орфеј, који им се није придружио због верности својој покојној супрузи, Евридици). Култ Диониса (Бахуса у Риму) повезан је са култом Пана, јарцоликог божанства, свирача фруле која је изазивала дивљи, необуздани страх ("панику")...И античко доба, нарочито доба римске декаденције, било је пуно ужаса почињених у име Диониса-Бахуса - Пана... А онда је међу људе дошао Бог који је постао Човек, Господ наш Исус Христос, Јагње Божје које је победило јарца сатаниног. Кажу да је у тренутку када је Христос умирао на Голготи, да би васкрсао и са Собом повео све из гробова, кроз шуме античког света одјекивао глас: "Умро је велики Пан..."И заиста, јарцолики се није појављивао дуго и дуго... Све док Европа није отпала од Христа и почела да се окреће паганској прошлости... Тако је откривен и Дионис. Ниче му је певао химне, и објавио рат "Дионис против Распетог". Један ничеанац, који се предао магији и окултизму, енглески сатаниста Алистер Кроули, клањао се Пану... Кроули је јасно ставио до знања киме се надахњивао када је објавио закон новог доба који треба да смени хришћанство: "Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон"; говорио је. "Потпуно се слажем с Ничеом који вели да је хришћанство формула за робовско стање; истинска аристократија и истинска демократија су подједнако непријатељи истог. У мојој идеалној држави свако бива поштован због онога што јесте. Увек ће бити робова, а робове бисмо могли дефинисати као оне који желе да буду робови. (...) Ништа не може спасти свет но само свеопште усвајање закона телеме као јединог и сасвим довољног темеља понашања...То је очигледно истина...То је логички врхунац идеје демократије. У исто време то је врхунац аристократије, са усвајањем претпоставке да је свака особа подједнако центар космоса." Са Ничеом и Кроулијем се слагао и Хитлер. Енглески сатаниста био је одушевљен фиреровом идејом да треба штитити јаке од слабих... И тако је Европа поново постала Бела Демонија, а у умовима и душама њених људи Дионис је победио Распетога. Када се рокенрол појавио, био је то само један од изданака трагедије хришћанског Запада. И Џегер, мајстор медијске манипулације дионисијском стихијом, из самог срца постхришћанског Запада признао је своју улогу: "Наравно, ја каткад изазивам примитивне нагоне. Мислим да многи то могу. Али не могу да их изазову код великог броја људи. Мени се изгледа десило да то могу да урадим са више хиљада људи." Сусрет са Луцифером Године 1966. "Стоунси" су снимили песму "Paint it Black" . У то време су се занимали за Дантеа и Маркиза де Сада, читали су и познатог кабалисту XIX века Елифаса Левија (занимљива аналогија: то је била омиљена литература позних романтичара и симболиста Енглеске и Француске XIX века). Године 1967. снимили су албум "На захтев његовог сатанског величанства" ("Their Satanic Majesties Request1"), а следеће године појавила се "Просјачка гозба" ("Веgar's Вanquet"), на којој се нашао већ помињани хит "Симпатија за ђавола". Оригинални наслов песме је био "Ђаво ми је име", али су га, због "конзервативних кругова", променили. Луцифер је, у класичном бајроновском маниру представљен као џентлмен. Снажни и дивљи ритмови бубња били су повезани са деоницама самба гитаре за коју је Џегерова девојка Меријен Фејтфул говорила да покушава да опонаша звуке једног вуду венчања коме су она и Мик присуствовали. Надахнуће за садржај песме Меријен је дошло после читања романа "Мајстор и Маргарита" Михаила Булгакова. И у овом роману, написаном од стране човека који је и сам био увучен у окултизам, сатана је представљен као џентлмен и борац против тоталитаризма (Стаљиновог), личност много снажнија од бледог и неуверљивог Јешуе Ханокрија, Булгаковљеве карикатуре Христа из Еванђеља. Ричардс описује те дане речима: "Пре смо били, и то подуго, сасвим добри момци, а неки су викали: 'Они су зли, они су зли...' Значи, ја сам зао, стварно зао? То вас наводи да почнете да мислите о злу. Шта је зло?... Не знам колико људи мисли о Мику као о ђаволу или само као о добром рок музичару или чему? Постоје црни магови који сматрају да ми радимо као несвесни агенти Луцифера и други који мисле да смо Луцифер. Сви су Луцифер." Нова мистика Не може се оспорити чињеница да је рокенрол уметност, и то кључна уметност XX века. Британски рокенрол нарочито. Он се чак наслања на традиције енглеског дендизма и декаденције XIX столећа. Е. Мајкл Џоунс у својој студији "Успон Диониса/Рађање културне револуције из духа музике" с пуним правом примећује: "Помешајте Оскара Вајлда и Мади Вотерса и завршићете са неким попут Брајана Џоунса, оснивача 'Ролингстоунса'. Помешајте Роберта Џонсона, блузера са Мисисипија, за кога се причало да је продао душу ђаволу, и Обрија Бердслија, и завршићете са Ериком Клептоном и групом 'Крим', са њиховом електричном, нарко-верзијом блуза. Помешајте Чак Берија и Алистера Кроулија, и добићете Џимија Пејџаиз 'Јардбрдса' и 'Лед Цепелина', који је купио Кроулијеву кућу на језеру Лох Нес зато што је сматрао да је она идеално место за извођење магије." Лик Алистера Кроулија, који је, поред сатанизма, упражњавао писање поезије, прозе и примитивно сликарство, појавио се на насловној страни "Клуба усамљених срца наредника Пепера", LP-ја који је "Битлсе" довео у центар контракултурних покрета шездесетих. И "Стоунси", који су од почетка били жешћи од "ливерпулске четворке", нису могли да мимоиђу Кроулијев утицај. Он им је дошао преко једног човека, без кога се биографија раних "Стоунса" не може разумети. Реч јео авангардном уметнику, писцу, режисеру и цртачу Кенету Ангеру. Следбеник Алистера Кроулија, Ангер се придружио "цркви сатане" Антона Шандора Ла Веја, основаној у Сан Франциску 1966. Годину пре тога, написао је и објавио "Холивуд Вавилон", књигу о "црним вештинама" међу режисерима и глумцима "индустрије снова". Помињао је као мага из круга Кроулијевог ОТО-а, режисера Виљема Дезмонда Тејлора, а на насловну страну књиге је ставио лик глумице Џејн Менсфилд, такође следбенице Ла Веја. Она је ускоро погинула у саобраћајној несрећи на језив начин: сломљено стакло аутомобила јој је одсекло главу (смрт налик смрти Саломе, Иродијадине кћери, која је погинула тако што јој је главу одсекао оштри комад леда, приликом пада у смрзнуту реку). Ангер је режирао неколико авангардних филмова који су били пропаганда његовог погледа на свет. Док је боравио у Лондону, наишао је на Меријен Фејтфул, која га је упознала са "Стоунсима". Ангер је схватио да је "Камење" одавно почело да се котрља према окултизму. Већ раније је бенд срео Аниту Палемберг, вештицу која је са Брајеном Џоунсом била у вези од 1965. (Палембергова је после тврдила даје црну магију ипак учила од Ангера.) Било како било, она је упражњавала окултне обреде, а кад се сукобила са Џоунсом, правила је његове фигурице ос воска и бола их иглама у вуду стилу. Касније је проводила време са Китом Ричардсом. Сам Џоунс је у то време посетио афричко племе Џуџука, које је, свирањем бубњева и дувачких инструмената, долазило у додир са "богом-јарцем". По повратку са пута, он је снимио албум "Брајен Џоунс представља свирале мира" (то јест, "Панову фрулу"), на коме је објавио звучне записе Џуџука, учитеља музичке магије. Анита Палембергк постала је по злу чувена после једне ноћи на Ричардсовом имању у Конектикату, када је, након сатанистичких ритуала, умро осамнаестогодишњи младић с којим је Палембергова експериментисала...Овај "Вавилон велики" свакако се допадао Кенету Ангеру, који је у окултној збрци видео праву шансу за сејање својих идеја. Зато је Џегеру и Ричардсу упутио позив дa заиграју у његовом филму "Успон Луцифера". У једном интервјуу датом касније, Ангер вели: "Мик је требало да буде Луцифер, а Кит Веелзевул. Веелзевул је заиста Господар мува, и он је као престолонаследник уз Краља у компликованој хијерархији демона. (...) Окултна група међу 'Стоунсима' била је Кит плус Анита плус Брајан. Видите, и Брајан је био вештац." Када је упитан који су магијски елементи у музици британског бенда, Ангер је одговорио: "Она има врло јаке сексуалне конотације." А зна се, Кроули је био главни проповедник сексуалне магије. Ангер је чак обавио пагански обред венчања између Ричардса и Палембергове. "Успон Луцифера" је био филм који је требало да наговести ново доба у коме хришћанство нема шта да тражи. Џегер и Ричардс су ипак одбили да на снимању учествују, а главни глумац, који је играо Луцифера, Bobby Beausoleil, украо је траку филма и побегао. Од онога што му је остало, Ангер је направио "Зазивање мог демонског брата". У другој верзији "Успона", Меријен Фејтфул је играла ђаволицу Лилит, Уништитељку. Ангер је филм описао овако: "То је филм о генерацији љубави-рођендану доба водолије. Показује праве обреде који треба да услове да Луцифер устане. Луцифер је бог светлости, не ђаво - он је побуњени анђео који се налази иза свега овога што се данас догађа у свету. Његова порука је да је КЉУЧ РАДОСТИ У НЕПОСЛУШНОСТИ." (То значи, по Ангеру, да је прошло доба у коме су људи свом небеском Оцу с љубављу говорили: "Нека буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи.") У интервјуу који је дао Гејвину Беделеју, аутору сатанистичке верзије причео сатанизму и рокенролу (обратимо пажњу: књигу није писао "хришћански фундаменталиста", него следбеник Ла Веја), Ангер, годинама после "лудих шездесетих" каже и ово: "Луцифер је бог светлости. 'Lucem fero'-'Доносим светлост'. Тако да је код мене и код Кроулија, у 'Химни Луциферу', Луцифер муза уметника." А о својој вези са "Стоунсима", коју не пориче, додаје: "Био сам њихов пријатељ и још увек сам то." Гејвин Беделеј повезује догађај на концерту у Алтамонту 6. децембра 1969. са снажним присуством сатанизма у ваздуху тих дана. Он цитира једног од "Анђела пакла" који је новинару с којим је разговарао рекао: "Постоје разни духови и ми се поистовећујемо са једним од њих, кога зову сатана. Ово је један изокренути свет. Наше врлине су за неког пороци. Можете рећи да смо сатанисти." А журналиста Хантер Томпсон њихову етику дефинисао је речима: "Боље бити владар у паклу него слуга у рају." Беделеј упозорава на чињеницу да се Џегер појавио на концерту у одећи ритуалног мага и да је плесао "под црвеном светлошћу окружен тамним зидом претећих, у црно одевених анђела, подсећајући на Ангеровог Луцифера окруженог гомилом борбених демона". После Алтамонта, Кит и Мик су се уплашили играња са злим силама. И Меријен Фејтфул каже како је Џегер покупио и спалио све њихове књиге о магији. Дуго, дуго "Стоунси" на концерту нису изводили "Симпатију за ђавола". Почели су то поново да чине касније, да би то редовно чинили на концертима посвећеним представљању албума "Voodoo Lounge" и "Bridges to Babylon" , када су се поново комерцијално заинтересовали за вуду и Вавилон, покушавајући да изграде мостове ка том граду, библијском оличењу зла и греха. На насловној страни "Мостова" појавио се лик лава у пустињи... Наравно, то је лик духа за кога свети апостол Петар вели да као лав урличући ходи, гледајући кога да прождере (1 Пт 5, 8). Онај који је надахнуће уметника попут Кенета Ангера и његових пријатеља "Стоунса". Њихово доба Пут "Стоунса" од луциферијанаца до витезова културе у ствари је пут постмодерне и постхришћанске Европе, у којој је луциферијанска "деконструкција" Добра, Лепог и Истинитог постала "modus cognoscendi". То је пут који је у рокенролу водио до Мерилина Менсона, а у политици до бомбардовања Србије у операцији под именом "Милосрдни анђео" и бомбардовања Ирака у име "ослобађања ирачког народа". Ми заиста живимо у оном свету који су са две крајње различите тачке гледишта, предвидели један источни и један западни Европљанин: Фјодор Михајлович Достојевски, "пророк и апостол православног реализма"(отац Јустин Поповић) и Алистер Кроули, јуродиви антихриста ради, најутицајнији сатаниста ХХ века. У својој " Легенди о Великом Инквизитору" Достојевски је описао доба када ће људи бити нагнани у тоталитарну државу под влашћу "човекољубиве елите" која ће прихватити сатанско чудо, тајну и ауторитет којих се Христос у пустињи одрекао. Робови Великог Инквизитора биће бесловесно срећна дечица која ће дрхтати и радовати се кад им се нареди; имаће право и на грех, али само онолико колико им господари допусте. Јер, слобода је претешка за човека, и по логици Великог Инквизитора, Христос није добро познавао човека када му је дао слободу... Срећа без слободе, грех као уживање под надзором: то је визија Достојевског о страшном мравињаку који се човечанству спрема. Алистер Кроули је, коментаришући "Књигу закона" коју је добио од "космичке интелигенције" Ајваза (још један од псеудонима древне, лукаве змије), уочио да се већ почетком ХХ века код људи јавио нови модел инфантилно-распојасаног човека, правог чеда Великог Инквизитора: "Уочите код људи ишчезавање осећања греха, јављање става дечије невиности и неодговорности, чудне примене сексуалног нагона, детињасто поверење у прогрес, праћено страхом од катастрофе налик на ноћне море (...) Свуда се шири царство детета", каже Ајваз Кроулију. Станко Церовић, један од уредника у међународном програму Француског радија, објавио је, после НАТО бомбардовања Србије 1999., књигу "Уканџама хуманиста", једну од најдубљих анализа Новог светског поретка и новог антрополошког типа који је тај поредак донео, пре свега међу моћним државницима. Церовић људе који управљају судбином човечанства назива "бебама зла": инфантилни, без савести и осећања моралне одговорности, кадри су да, од прељубника који плачу и моле јавност за опроштај због тога што су лагали да прељубу нису чинили, постају пророчки гневни и одлучни кад, неколико месеци после секс-скандала, треба бомбардовати једну малу земљу која не може да пружи одговарајући отпор. Зато су, сматра Церовић, хуманиста разочаран у западни хуманизам, такви људи "бебе зла": детињасти, али спремни на свако непочинство у име "слободе", "демократије", "људских права"... Луциферијанство тако постаје витештво, а сатана се претвара у "милосрдног анђела". Није случајно да су тај пут прешли и "Стоунси", без којих се данашњи светски естаблишмент не може замислити. Широм затворених очију Стенли Кјубрик, човек који је урадио два кључна филма Њу Ејџ кинематографије (после "Одисеје у свемиру 2001." идеја окултне еволуције човечанства постала је свима доступна, а после "Паклене поморанџе" то се десило са идејом "лепоте" бесмисленог зла и насиља), пред смрт је снимио филм "Широм затворених очију" који говори о врхушки мондијалиста, који, привучени сновима о коначној моћи, постају сатанисти и обављају црномагијске ритуале да би постигли оно што желе. Кјубрик је филм снимао скоро утајности, и направио мучно, каткад одбојно, али реалистично дело, у коме је показао како пут од препуног стомака води ка дубинама таме. Свега две недеље по завршетку филма умро је, сасвим неочекивано. Кјубрикова порука је: сатанисти у врховима светске власти постоје. Млади доктор Харфорд (игра га Том Круз), који је случајно упао у њихове кругове, добија поруку од Виктора Зиглера, једног од ликова у филму (игра га Сидни Полак), да сви знају да такви кругови не постоје, и да њему нико неће веровати ако буде причао да је срео естаблишмент сатаниста. Чак и девојка коју су они ритуално убили, биће проглашена за "самоубицу". Кад је Виљем Бил Харфорд покушао да каже да ће се борити да се објави истина о њима, Зиглер му вели: "Не мешај се с том групом. То су најмоћнији људи на свету, организовани, сурови, и могу да ти измене живот на начин о коме не желиш ни да мислиш." Тал Брук, један од највећих сектолога савременог Запада, у својој књизи "Један свет" наводи податке који указују на то да је Кјубрик, макар овлаш, знао за скупове у тзв. "Bohemian Grove" ("Боемска дубрава") у шумама Северне Калифорнијеублизини месташца Монте Рио (1200 становника). У часопису "The Orlando Weekly" (31. август - 6. септембар 1995.) појавио се текст о сусрету америчког естаблишмента који се сваког лета окупља на том месту ради неформалних разговора. Те године скупу од 2200 људи обратио се потпарол Беле куће Њут Гингрич. Када је новинар питао Роберта Џорџа, писца Гингричевих беседа, да ли може добити исказ са тог скупа, Џорџ је одговорио негативно: "Немамо копију тог говора, нити ће је бити. Догађаји из Боемске дубраве су потпуно приватне природе." Новинар је забележио да су се на скуповима појављивали ликови попут Хенрија Кисинџера, Џорџа Шулца, Џејмса Бејкера, Џимија Картера, Дејвида Рокфелера, итд. На овом месту, поред разговора и забаве, обављају се и извесни поноћни ритуали, који, по Талу Бруку, подразумевају ношење црних одора, бакљи и капуљача, као и спаљивање некакве лутке...Безазлено, на први поглед. Стенли Кјубрик је (бар у свом последњем филму) имао другачије мишљење. Није ту реч ни о каквој теорији завере којој се изругују домаћи и страни борци за Нови светски поредак "мира и благостања". Реч је о простој чињеници - пут од пуног стомака и полне разузданости, заснованих на моћи коју даје политичка или медијска власт, заврши најчешће у раљама оног лава који лута и гледа кога ће да прождере. Лава у пустињи савременог Вавилона Великог... "Стоунси"су тај пут прошли. Посвећење у тајну Европе Тајна Европе, коју су нама, Србима, открили свети оци Јустин и Николај је тајна оног пометеног и украшеног дома који је сатана напустио, али који је, кад је остао без Христа, поново постао средиште демонских сила, седам пута страшније но у доба античког паганизма. То је тајна света коме Христос не само да није потребан, него који Христа мрзи. Наравно, и данас међу Европљанима има много хришћана, али врхови нововавилонске Уније су одлучно против да се вера у Сина Божијег помиње као један од темеља данашње Европе (чак ни римског папу не слушају, без обзир на сва прилагођавања Ватикана "инеграцијским трендовима"). У такву Европу покушавају да нас уведу, али тако да останемо без онога што је највредније у нашој историји: без Христа и Његових синова Светог Саве и Светог кнеза Лазара. Уместо Бога живога, треба да се поклонимо паганским идолима, који ће нам се представити као "напредак", "срећнија будућност", "транзиција", итд. Зато концерт "Стоунса" није обични музички спектакл, него символ иницијације у свет у коме луциферијанство постаје идеологија естаблишмента. "Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон", објавио је Алистер Кроули на почетку ХХ века. А "Стоунси" су то препевали у песми "Симпатија за ђавола", у којој се отац лажи представља као неко богат и са укусом, који тражи да му се укаже "долично" поштовање. Такви сатанопојци били су у Будви и у Београду, јула 2007. године; када је митрополит Амфилохије указао на то, сви "транзициони гуруи плурализма" устали су у одбрану Џегера и екипе, и унапад на владику цетињског. Живимо у Србији у којој неће бити толерисан нико ко мисли другачије од представника "отвореног друштва", који ће стално причати о толеранцији; живимо у Србији у којој ће се више умирати него што ће се рађати, али која ће се непрестано приближавати "европским интеграцијама"; живимо у Србији у којој ће свако родољубље, па и оно хришћанско, бити проглашавано за нацизам. Живимо у Србији која је дочекала "Стоунсе" као коначни знак да је посвећена у тајну Европе без Христа... Али, верујемо и надамо се да ће победити Србија Христова, којој се, више но икад, окрећу млади људи, разочарани лажима Њу Ејџа и шареним маскама смрти које Ново доба навлачи на своје мрачно лице. Ово је народ Светог Саве и Светог кнеза Лазара, који ће одолети, по ко зна који пут у својој историји. Уместо закључка Човек не мора да чита књиге о теорији завере да би знао у каквом свету живи. "Ролингстоунси" су сада само глумци самих себе, карикатуре рок идеологије: "Живи брзо, умри млад, буди леп леш", старци који се претварају да су младићи само да би зарадили који долар више. Ствари су, међутим, отишле предалеко да би нам једини проблем био британски бенд и његово глуматање бунта. Јер, дионисијска помама и вртлог у који она води сада добија своје истинско лице. Е.Мајкл Џоунс нас опомиње: "Ниче није измислио дионисијску оргију, као што је није измислио ни писац Премудрости Соломонових; открио ју је студирајући грчку литературу, нарочито 'Баханткиње' Еврипидове. Тако је, у суштини, он открио оно што је старо колико и човечанство. Дионисијска оргија је древна побуна, не према 'неподносиво рестриктивној лествици вредности', него, као што је Томас Ман уочио кроз много пажљивије читање Ничеа, против сваког разума, сваког друштвеног поретка, сваког могућег морала, сваког полног ограничења.То је, што је и Еврипид одлично појмио, побуна против саме идеје државе, породице и цивилизације. То је побуна која све нас (из Пентејевог примера се јасно види) кобно привлачи. Ниче је открио да је Еврипид познао шта је прагрех, и тада је он, сифилистични млади професор филологије, ставио на коцку свој живот и душевно здравље ради обећања које је чуо у Вагнеровом 'Тристану и Изолди', желећи да употреби ово тајно знање као оружје против људске врсте у чину културног тероризма без преседана. Историја ХХ века - од митинга у Нирнбергу до концерта 'Стоунса' у Алтамонту и разарања интелектуалног живота на универзитетима које спроводе његови интелектуални епигони - јесте попис његових тријумфа, како би Лени фон Рифенштал рекла, тријумфа његове воље." http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PutZaNigdinu/PutZaNigdinu20.htm

Битлси и Харе Кришна

Владимир Димитријевић (Пут за Нигдину) "Битлси" и "Харе Кришна" Утицај "Битлса" на свет у XX веку био је већи од утицаја свих теолога, укључујући и такве модернисте какав је Тејар де Шарден. Они су, од1962. до 1970, не само произвели 13 албума и пет филмова, него су извршили револуцију. За њих Петар Поповић каже ("НИН", специјални додатак 10. октобра 2002.): "Запалили су фабрику експлозива која је имала тајне погоне широм света. Један велики био је у Београду". Поповић овако описује своје виђење утицаја "Битлса" на Титов Београд шездесетих година XX века: >>Београд шездесетих, временски то је од Конференције несврстаних, преко европске премијере у Косеу до покретања Студија Б. То је доба када је град слушао Радио Луксембург али и добио "Састанак у девет и пет", "Пријатеља звезда", "Минимакс", "Вече уз радио", своје параде Ритма и прве Гитаријаде, свој телевизијски Концерт за млади луди свет. У граду су покренути и штампани "Џубокс", "Чик", "Гонг" и "Сусрет". Тада су се догађања са Калиша или Лазарца померила ка Градском подруму, новоотвореном Дому омладине, Топчидерској ноћи, Академији, као и дискотекама код Лазе Шећера и у "Цепелину". Сањани су али и настали Битеф, Њупорт џез фестивал и Фест. "Партизан" је био други у Европи, а Шеки предао Џаји фудбалско царство. Јован Буљ је елегантно командовао саобраћајем а многе су дугоноге девојке промовисале мини моду. Једна је једина била Тофија. Уместо "фиће", национално возило постао је "тристаћ". Протествовало се због Лумумбе, Че Геваре, Чехословачке и студентских захтева. Из Лондона су стизали Марк Истерн, Холиси, Серчерси... То је онај непоновљиви духовни амбијент који су карактерисали клубови (Дадов, "Браћа Стаменковић", Синагога, Молерова...) у којима се свирало, глумило и маштало. То је град Медијале, Макавејева, Љубе Мољца, Владе Револуције, Пеђе Ристића, Жике Павловића. То је доба кад су почеле да цветају Михаиловићеве тикве, кад је тамнопути Еди Декинг певао у "Елипсама" а из Сарајева стигао Бата Ковач. Тад је дописник из света био Миро Радојчић а симбол нашег пробоја у тај свет Беба Лончар. Цигани су почели да буду срећни захваљујући "Скупљачима перја" а фризери задуго избили једну генерацију муштерија. Постери су почели да се лепе по зидовима, орманима и плафонима а цветне кошуље, беџеви и огрлице постали обавезни део градске ношње. Прве стране новине стизале у подземне пролазе а плоче у комисионе. Квалитет журева одлучиле су особе са оригиналним издањима албума под мишкама. Насред Теразија спроводио се први демократски референдум: млади су потписом бирали Битлсе или Стонсе. Свака права игранка ваљала је у зависности колико су и како они на сцени савладали Битлс лектиру. Тада су почели да се гутају први прелудини и пали прва трава. Тај Београд, важна станица аутобуса који су спајали Лондон са Истоком и Оријент експрес воза, велико стециште и обавезно одмориште хипи хаџија, био је на нивоу своје космополитске репутације. Муњевито је препознао важност Битлса. Дао им је простор, срце и кадрове. Убрзо се огласила фантастична генерација уметника свих медија. Разумљиво, у опису великог града одувек је богатство различитих погледа, па и оних конзервативних. Било је и низ пратећих неспоразума, забринутих чистунаца за развој младежи, округлих столова и демонстрација силе у вези с другим косама. Један досељеник у Београд, који је стигао до пензије као музичка власт, тврдио је '65, како су Битлси безвредна лудост која ће врло брзо и трајно изаћи из моде. Опет, Душко Радовић ће луцидно приметити да се захваљујући музици ливерпулских момака, наша планета далеко и добро чује у космичком бескрају. Пет детаља нас нераскидиво везују у узбудљивом сећању. Мит је и недовољно објашњена улога Иве Робића у првом хамбуршком дискографском искуству групе Silver Beetles; такође је кренула у свет преко Београда. Случај је хтео да први фотограф Тита и Битлса буде исти човек - Дезо Хофман. Никола Нешковић је слушаоцима Радио Београда представио комплетан "Клуб усамљених срдаца..." оног истог дана када се албум појавио у Енглеској. Студио Б почео је да емитује програм 1.априла 1970, дана када је Пол исписао судбоносно "не" као одговор на питање "Предвиђате ли када ће Ленон-Макартни поново бити ауторски тандем?" Ленон је убијен 8. децембра 1980. Те вечери Београд је задесио највећи распад енергетског система у историји. Безброј свећа горело је целе ноћи. Зна се за чију душу.<< Толико о Београду и "Битлсима". Али, било би крајње неупутно заборавити какву су "Бубе" имали улогу не само у ширењу Махаришијеве секте "трансцедентална медитација", него и "Харе Кришне", чији је оснивач, Свами Прабхубада, дошао у Америку у доба хипи-револуције и понудио "кармаколично" учење о "плејбоју" међу боговима, Кришни, који је за једну ноћ имао 16108 жена, и коме предане бакте служе тако што најмање два сата дневно певају "Харе Рама, Харе Кришна". ("Карма-кола" је појам Гита Мехте, и означава трговину нео индуизмом кроз гуру-покрете на Западу; нео индуизам је Њу Ејџ верзија аутентичног индуизма, и начињена је по укусу западне публике, као "fast food" просветљење.) "Харе Кришна"је велики успех међу хипицима остварила између осталог и захваљујући Џорџу Харисону. Секта се у Енглеској укотвила благодарећи новцу који јој је он дао.У почетку ,до темена обријане бакте (посвећеници), који, носећи индијску одећу, скачу, певају и играју по трговима изазивали су само знатижељу многобројних пролазника. Уз Харисонову музичку пропаганду и још живог Прабхубаду, ствари су ишле као по лоју. Али, после Прабхубадиног одласка са овог света ситуација се променила. После смрти Прабхубаде, једанаест његових ученика међу собом је поделио свет, кренувши у проповед. Веома брзо, код њих је дошло до сукоба око територија и верника, а откривене су и многобројне криминалне радње , посебно у гурукулима, школама - интернатима, где су деца била силована од стране следбеника "Кришнасвести". Омиљени Прабхубадин ученик, Кејт Хам (Киртананда), у Западној Вирџинији отворио је свој ашрам, Нови Врндаван, саграђен од злата и мермера. Следбеници секте су били сурово експлоатисани, долазило је до насиља, па чак и убистава - али је Прабхубада Киртананду истицао као пример свима. Киртананда је, после Прабхубадине смрти, наручио низ убистава. Злочини су откривени, део кришнаистичких убица осуђен, део одбегао у Индију а Киртананда, упркос најскупљих адвоката, 1996. осуђен на двадесетогодишњу робију као наручилац убистава. Лондонски гуру - наследник Прабхубаде, Џејатирта (Џејмс Химелн) играо је у славу Кришне користећи LSD. Напустио је секту, основао харем, наредио барем једно убиство, а онда га је неки од увређених ученика заклао. У књизи "Мајмун на штапу", која је изазвала праву буру у САД, објављен је низ података о кришнаистичком криминалу: било је трговине дрогом, оружјем, убистава, итд. А без Џорџа Харисона све то не би било тако популарно. Још 1969, пре но што су се "Битлси" распали, Џорџ Харисон је снимио плочу "Мантра Харе Кришна" са кришнаистима из лондонског темпла.Мантра је ушлана топ листе, а ВВС је секташима четири пута дао могућност да учествују у емисији "Top of the Pops" . За то време, Џон Ленон и Јоко Оно су у Монтреалу снимали "Give Peace А Chance". С њима су били, поред Тимоти Лирија, Алена Гинзберга и Боба Дилана, и кришнаисти, који су учествовали у певању пацифистичке химне. Харисон је са кришнаистима дошао у непосреднији додир 1973, кад им је купио "Bhaktivedanta Manor" , имање од седам хектара у близини Лондона, да тамо направе свој ашрам. Давао је и новац за штампање пропагандног материјала секте. Песме с Харисоновог албума "Све мора проћи", попут "Мој драги Господе", биле су посвећене Кришни. Харисон је о свом искуству кришнаистичког мантрања рекао:" Ако довољно дуго изговарате мантру развићете однос са Богом /.../ На пример, једном сам без прекида певао мантру "Харе Кришна" целим путем од Француске до Португала. Возио сам око двадесет три сата и непрекидно певао. То је узроковало да се осећам помало непобедивим". Још пре сусрета са сектом, Ленон и Харисон су слушали плочу на којој Прабхубада, оснивач секте, пева мантру; надахнути тиме, два "Битлса" су пловили око грчких острва и, уз укулеле бенџо, по шест сати непрестано мантрали: "Настављали смо док не бисмо осетили бол у вилицама. Певали смо мантру изнова, изнова, изнова, изнова и изнова. Осећали смо се узвишено; то су била срећна времена." Харисон је волео и кришнаистички метод дељења хране жртвоване Кришни, зване "прасадам": "Прасадам је сакрамент о коме говоре хришћани, није само обланда- то је читава гозба и има диван укус који није из овога света. Прасадам је фини, мали мамац у ово доба комерцијализма". По Харисону, оснивач секте, Прабхубада, већи је и од Шекспира - бар по количини написаног; утицао је на ширење свесности Кришне, и био веома велики гуру, сматрао је бивши "Битлс". Да је био веома свестан пропагатор индуизма у хришћанској култури, Харисон доказује објашњавајући како је настала његова песма "My Sweet Lord", у којој се са "Алилуја" прелазина "Харе Кришна": "Пре свега, "Алилуја" је радостан хришћански израз, али "Харе Кришна" има и мистичну страну. То није само слављење Бога, већ захтева и да постанемо Његов слуга. Због начина на који је мантра састављена, с мистичном духовном енергијом која се налази у тим слоговима, много је ближа Богу од начина на који га хришћанство тренутно представља /.../ Желео сам да покажем да су "Алилуја" и "Харе Кришна" прилично иста ствар. Отпевао сам гласове с "Алилујом" и онда прешао на "Харе Кришна" да би људи певали маха-мантру пре него што схвате шта се догађа". Септембра 1969, оснивач секте, Прабхубада, био је на Леноновом имању у Енглеској. Харисон, Ленон и Јоко Оно су жудно упијали његову пропаганду. Ленон и Јоко Оно су касније скренули са правоверног "Харе Кришна" пута, али утицај антихришћанског духа је остао... Харисон је умро 2001. године. Иза њега је, поред песама, остало и сећање на чињеницу да је подржавао једну од најопаснијих тоталитарних секти у XX веку. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PutZaNigdinu/PutZaNigdinu19.htm